Sve ima alternativu, samo život ne
Odrasla sam u porodici pušača, mama paklicu dnevno, tata bez dve nije završavao dan. I sestri i meni život u dimu nije prijao, ali ni sama ne znam zašto, i mi smo u srednjoj školi postale pušači. Valjda je to tada bilo kul. Ne znam kada je to preraslo u zavisnost. Volela bih da nije. Jer, cigarete su doslovno uništile moju porodicu. Mama je imala samo 56 godina kada joj je dijagnostikovan skvamocelularni, sitnoćelijski karcinom pluća, četvrti stadijum. Od prvih simptoma koji su ličili na običnu prehladu, pa do dana kada smo je izgubili prošlo je nešto više od četiri meseca. Sve smo pokušali, ali nije bilo spasa. Tumor je toliko bio veliki da joj je zaustavio srce. Nije bilo mogućnosti ni za operaciju, ni za hemioterapiju… Koliko su ta četiri meseca bila teška i šta smo sev prošli, ne postoje reči koje to mogu da opišu. Ili ja možda nisam spremna ni posle sedam godina da o tome govorim.
Volela bih da se niko nikada ne oseća onako kao što sam ja onog dana kada sam od doktorke preuzela njene rezultat bronhoskopije i kada sam saznala dijagnozu. Ono što je bilo još teže – kako da joj saopštim?
Bio je to početak unapred izgubljene bitke – dani sa milion uspona i padova, suza, očaja, nervnih slomova… Tog 19. septembra 2017. iz bolnice je stigla vest da je gotovo. Rećiću samo da su muke bile takve, da smo želeli da taj kraj što pre dođe… Poslednjih deset dana njenog života nisu bili dostojni čoveka.
Tuga za majkom je bila još sveža (nije još prošla ni godina) kada smo saznali da su tati otkrivene promene na desnom plućnom krilu. Dve bronhoskopije su bile neuspešne, da bi tek treća, ekspertska uspela da pokaže rezultat – adeno karcinom pluća, treći stadijum. Ohrabrivalo je to što je taj tumor sporiji od sitnoćelijskog, maminog, i mišljenje lekara da je operacija moguća. Konačnu reč je morao da da konzilijum. Uverena da je rešivo, kao hladan tuš dobila sam vest od lekara da je tim procenio da je operacija nemoguća – drugo, uslovno rečeno zdravo plućno krilo, ne bi moglo da izdrži operaciju jer je oslabljeno zbog višedecenijskog pušačkog staža. Samo godinu kasnije i drugom roditelju sam morala da saopštim istu, lošu vest. Terapija zračenjem je donekle pomogla, ali ne zadugo. Sve je išlo istim tokom, samo smo ovog puta znali šta nas čeka. Završilo se na isti način, tačno dve godine kasnije.
Logično bi bilo da sam u tom trenutku cigaretama rekla zbogom… Logično, ali ne i istinito. Pokušala sam, ali nije išlo, uprkos strahu da sam ja sledeća sa karcinomom pluća. Taj strah je toliko bio veliki, da u toku pandemije koronavirusa, uprkos jasnim simptomima zaraze, nisam otišla kod lekara samo da ne bih morala na rentgen. Lečila sam se sama, snalazila za antibiotike i druge lekove. Potpuno iracionalan i krajnje neodgovoran pristup. Međutim, suočavanje sa snimkom pluća došlo je ubrzo – morala sam na hitnu operaciju jajnika. Umesto da budem uplašena zbog nedefinisane mase koju su trebali da mi izvade, Plašila sam se samo jednog – snimka pluća koji je bio neophodan kao deo pripreme za uvođenje u opštu anesteziju.
Umesto da sam onog trenutka, kada sam saznala da je nalaz ok, bacila cigarete zauvek, nastavila sam po starom. Sve dok mi se nije ukazala prilika da vidim “pokaznu vežbu” – šta unosimo u organizam kada konzumiramo cigaretu (o tome ćemo u nekom od narednih tekstova).
Tada sam prelomila, prešla sam alternativu koja umesto sagorevanja duvana, funkcioniše po principu zagrevanja. Nije pobeda, ali bar je rizik manji. Pokušala sam da ubedim i supruga, ali mi nije pošlo za rukom… Igrala sam na kartu zdravlja, dece, čistih zavesa, ali bezuspešno. Sve do januara ove godine kada je zbog arteroskleroze kao direktne posledice cigareta, ostao bez noge. Sreća u nesreći što je, kako god to morbidno zvučalo, imao alternativu za život.
Glava je na ramenima, nogu je zamenila proteza… On je cigaretu zamenio alternativnom opcijom… Nadam se da je i ovo korak ka potpunom prestanku… Jer, sve ima alternativu, samo život ne!
