Razgovarali smo sa četvoro baš tih pacijenata kojima je dugogodišnji pušački staž bio i razlog amputacije. Njihove priče otvaraju važno pitanje: zašto se tokom lečenja toliko malo govori o pomoći za prestanak pušenja? Svi su saglasni – o toj temi niko sa njima nije razgovarao, nikakav savet nisu dobili, koje su im mogućnosti, alternative…

Naši sagovornici posebno ističu jeste da su tokom lečenja uglavnom dobijali uputstva kako da se oporave od operacije, ali da se sa njima nije dovoljno razgovaralo o tome kako da prestanu da puše.

“Svi su mi govorili da moram da prestanem, ali niko nije rekao kako”

M.S. (56) godinama je pušio, skoro četiri decenije. Danas, dok prolazi rehabilitaciju i uči da koristi protezu, kaže da je tek nakon amputacije shvatio koliko je ozbiljno njegovo stanje.

– Svi su mi govorili da cigarete nisu dobre i da moram da prestanem. To sam znao i sam. Ali niko mi nije rekao “hajde da vidimo kako cemo da ti pomognemo da prestaneš”. Niko me nije pitao koliko pušim, koliko mi je teško da ostavim cigarete i da li sam već pokušavao.
Kaže da je u početku mislio da će prestanak doći sam od sebe kada se suoči sa posledicama bolesti.

– Posle svega što mi se dogodilo, mislio sam da ću cigaretu ostaviti istog trenutka. Ali nije baš tako. Zavisnost je nešto drugo. U glavi da znaš da ti cigareta škodi, a opet imaš potrebu za njom. Tu ti treba pomoć. Pokušao sam s nekim preparatima, flasterima, uspeo sam da smanjim, ali nisam uspeo da prestanem. Dva, tri dana mi pođe za rukom, pa pokleknem.

“Pokušavao sam da prestanem, ali…”

D.J. (62) kaže da je više puta pokušavao da ostavi cigarete.

– Bacao sam cigarete, govorio sebi da je gotovo, izdržim neko vreme i onda ponovo počnem. Najteže mi je bilo kada sam bio nervozan ili pod stresom, a zbog bolesti mi je stres svakodnevica. Tada bih automatski posegnuo za cigaretom.
Tokom lečenja, kaže, očekivao je da će neko sa njim ozbiljnije razgovarati o toj navici.

– Kada dobiješ ovakvu dijagnozu, kada dodeš do toga da ti amputiraju nogu, očekuješ da će ti neko reći šta sve moraš da promeniš. Govorili su mi o lekovima, previjanju, vežbama, protezi… Ali za cigarete se uglavnom sve svodilo na: “Moraš da prestaneš.” Kad pitam kako, uglavnom kažu “kako umeš i znaš”.
Danas smatra da je upravo tada bila potrebna najveća pomoć.

– Da mi je tada neko ponudio konkretan plan i rekao: hajde da zajedno probamo da prestaneš, možda bi mi bilo mnogo lakše.

“Shvatio sam da više nema prostora za izgovore”

R.K. (59), kaže da je godinama znao da pušenje predstavlja rizik, ali da je bolest dugo delovala kao nešto što se događa “nekome drugom”.

– Čovek dok je zdrav misli da će sve to njega da zaobiđe. Pušiš godinama i kažeš sebi: dobro sam, ništa mi nije. A onda jednog dana više nemaš stopalo. Tada shvatiš da neke stvari ne možeš da vratiš.
Najviše ga, kaže, plaši mogućnost novih zdravstvenih problema.

– Voleo bih da konačno naučim i da živim bez cigareta

M.L. (60) trenutno se nalazi u procesu rehabilitacije i prilagođavanja na protezu.

– Prvo sam mislio samo na operaciju. Onda na to kako ću ustati iz kreveta. Posle kako ću hodati. Sada razmišljam kako ću normalno da izađem iz kuće, odem do prodavnice, sednem u autobus… Svaki dan imaš neki novi cilj.
U tom novom životu cigarete, kaže, više ne želi da budu deo svakodnevice.

– Neću da mi proteza bude jedina promena u životu. Ako već dobijam drugu šansu, hoću da promenim i ono što mogu. Pušio sam dugo i nije lako, ali sada znam da mi treba pomoć da to završim.
Posebno mu je intrigantno što se o prestanku pušenja, kako kaže, nije dovoljno govorilo tokom njegovog lečenja.

– Voleo bih da neko svakom pušaču koji prolazi kroz ovakvu bolest kaže: nije dovoljno da ti kažemo da prestaneš. Hajde da ti pomognemo da stvarno prestaneš.

Svako je priča za sebe

Priče ovih pacijenata pokazuju koliko je prestanak pušenja složen. Za osobu koja je godinama zavisna, sama informacija da cigarete ugrožavaju zdravlje često nije dovoljna. Posebno ne onda kada se čovek već suočava sa ozbiljnom bolešću, operacijom, amputacijom i dugom rehabilitacijom.

Zato bi razgovor o pušenju trebalo da bude deo celokupnog pristupa pacijentu – ne samo upozorenje da treba da prestane, već i konkretna podrška da to zaista učini – da mu se predstave sve mogućnosti. Jer svaki pacijent je priča za sebe, i svako treba da pronađe svoj put. Potpuni prestanak je najbolja opcija, a da odrasli pušači koji ne uspevaju da prestanu treba da dobiju informaciju o svim dostupnim mogućnostima, uključujući pristupe smanjenju štete, uz razgovor sa zdravstvenim radnikom.