Prvi korak nam je bio “primarna zdravstvena zaštita”, odnosno domovi zdravlja.
Moj zdravstveni karton nalazi se u domu zdravlja u naselju Umka koje pripada beogradskoj opštini Čukarica. Ova opština broji čak 140.000 stanovnika i očekivano je da se bar u nekoj zdravstvenoj ustanovi, makar centralnoj, nalazi savetovalište za one koji žele da prestanu da puše.
Dok sam čekala da dođem na red kod svog izabranog lekara, tražila sam na zidu, među brojnim panoima, nešto na ovu temu – savet, broj telefona, apel… Međutim, među promocijama brojnih preventivnih pregleda, banja i medikamenata, nigde nije bilo ničega vezanog za lečenje zavisnosti od cigareta.
Kada sam došla na red i postavila pitanje svom lekaru da li negde na Čukarici postoji savetovalište za odvikavanje od pušenja, kao iz topa je rekao “ne”. Upitala sam začuđeno, pa zar ni u centralnom Domu Zdravlja na Banovom brdu, odgovor je bio isti.
Daljim istraživanjem utvrdila sam da većina beogradskih domova zdravlja nema takvu vrstu zdravstvene zaštite, izuzev DZ “Stari grad” i DZ “Šumice”. Kako su me informisali, za petodnevni program odvikavanja potreban je uput izabranog lekara opšte prakse.
Daljim istraživanjem, koje se širi van teritorije prestonice, na ovakav vid podrške naišli smo u većim gradovima poput Niša i Novog Sada. Kako su nas informisali u Nišu, grupe za “Školu za odvikavanje od pušenja” se formiraju jednom mesečno.
U Novom Sadu ovo savetovalište je tek počelo sa radom podrazumeva petodnevni kurs u grupi, koja se obrazuje na mesečnom nivou, uz uput izabranog lekara.
Nastavljamo dalje…
